MISTERIJE>>>KO JE BIO PRAVI KRALJ ARTUR

KO JE BIO PRAVI KRALJ ARTUR



Čarobnjak Merlin, čudesni mač Ekskalibur, mladi Artur, predodređen da
postane ne samo kralj, već i mitski heroj nekadašnje i buduće
Britanije, vitezovi Okruglog stola i njihovi podvizi, tajanstveno
ostrvo Avalon prema kojem se uputio smrtno ranjeni Artur...
Sve su to elementi najpoznatije britanske legende koji su se stapali sa
kolektivno nesvesnim sve dok priča o Arturu nije postala živopisni san.
Pa ipak, kao što mnogi savremeni istraživači ukazuju, izgleda da je
zaista postojao Artur, istorijska ličnost.
On sasvim sigurno
nije bio srednjevekovni vitez, iako njegov lik najviše dugujemo tom
dobu. Postojeća svedočanstva ukazuju na njega kao na vojnog poglavara u
veku koji je usledio posle propasti Rimske britanije.
Bilo je
to doba duboke uznemirenosti i nesigurnosti za sve Britance. Oni su,
sve do 410. godine, uživali skoro četiri veka nezapamćenog napretka kao
deo velike rimske Imperije. Zahvaljujući jakoj centralnoj vlasti i
zaštiti dobro uvežbane i efikasne armije, Britanci su nesmetano uživali
blagodeti civilizacije o kojima, do tada, nisu mogli ni sanjati. Krajem
IV veka je snaga Rima počela da slabi, a 410. godine je imperator
Flavije Honorije bio suočen sa pretnjama samom Rimu. Zbog toga je
poručio Britancima da se sami pobrinu za svoju odbranu i povukao rimske
legije iz Britanije. Ma koliko da je honorije to smatrao privremenom
merom, Britanija nikada više nije pripala Rimskoj Imperiji.


NEMA OKRUGLOG STOLA, A NI KAMELOTA


Posle prilično iznenadnog povlačenja Rimljana, Britanska ostrva su
ponovo postala razbojište ratnički raspoloženih plemena pod vlašću
lokalnih poglavara. Ali već 425. godine, diktator Vortigen uspeva da
ostvari apsolutnu vlast, kršeći bespoštedno svaki otpor i angažujući
ratovanju vične Saksonce kao plaćenu vojsku. Dolazak ratobornih
Saksonaca na Britanska ostrva je uslovio kratkotrajni mir da bi se,
455. godine, ti plaćenici pobunili protiv svojih poslodavaca i otpočeli
novi rat, dovodeći svoje saplemenike kao pojačanje. Britanci pokušavaju
da se organizuju i odbrane od napadača. Pobeda koju su Britanci
izvojevali u bici kod Badona, oko 518. godine, bila je tako ubedljiva
da je osigurala pedeset godina mira. Narodno predanje kazuje da se
junak te značajne pobede zvao Artur.
Verovanje
da je postojao istorijski Artur, početkom VI veka, smatra se sasvim
opravdanim ali se, ne bez žaljenja, mora priznati da u stvarnosti nije
bilo Okruglog stola, čudesnog zamka Kamelota, pa čak ni poznatog viteza
Lanselota. Sve su to proizvodi srednjevekovne obrade arturijanskih
pripovesti. Od polovine VI pa do X veka je već nastao niz priča o
Arturu i njegovim podvizima koji su najčešće samo plod pripovedačke
mašte. Legenda o Arturu je počela da se razvija ubrzo posle normanskog
osvajanja Britanije, 1066. godine. Iz Velsa i Kornvola, oblasti u
kojima se najduže očuvao keltski duh starosedelaca, proširile su se
priče o Arturu koji je, poput Normana, vojevao protiv Saksonaca.
Putujući pevači su proneli slavu kralja Artura širom britanije, a
Normanski vitezovi su je preneli u Evropu tako da je do kraja XI veka
Artur postao poznat u celoj Zapadnoj Evropi. U svakom slučaju, sadašnji
oblik legende o kralju Arturu je zapravo nastao u Francuskoj.

Najzaslužniji za razvoj arturijanskih romansi je francuski vitez
Kretjen de Troa, čovek koji je odredio osnovne osobine legende. Kretjen
je napisao nekoliko romansi u stihovima, između 1170. i 1182. godine, a
u njima se po prvi put pominju Persival, Lanselot, Tristram i
Iselt (koji su poznatiji kao Tristan i Izolda), kao i Arturov zamak
Kamelot. Drugi vitez, Robert de Boron iz Burgundije, stvorio je oko
1200. godine ono što je postalo standardna legenda o Arturovoj
mladosti. U njegovom delu je naglašena uloga čarobnjaka merlina u
obrazovanju mladog Artura, a ujedno se i prvi put pominje sveti Gral.
Tako su nepovezane pripovesti o Arturu pretvorene u legendu, ali
zna li se išta o onom Arturu kojem se pripisuje zasluga za pobedu kod
Badona?
Sve što se zna o istorijskom Arturu potiče, nažalost,
iz samo tri dokumenta koji su nastali u njegovo doba i tokom naredna
tri veka. Ti dokumenti postoje danas samo kao srednjevekovni prepisi
prepisa. Najstariji dokument je knjiga De Excidio et Conquestu
Britanniae (O slomu i osvajanju Britanije) koju je načinio monah Gildas
ubrzo posle bitke kod Badona i verovatno još za Arturova života. iako
pominje bitku kod badona kao nedavni događaj, Gildas ne pominje Artura,
a kako više vodi računa o dokazivanju neminovne propasti bezbožnika,
Gildas često zamenjuje imena mesta i naroda, koristeći istorijske
činjenice onako kako njemu odgovaraju.
Druga knjiga, Annales
Cambrinae (Anali Velsa), pominje veoma jasno Atrura koji 518. godine, u
bici kod Badona, 'nosaše krst našeg Gospoda Isusa Hrista na svojim
plećima tri dana i tri noći i Briti behu pobedioci'. Kako su velške reči scuid (pleća) i scuit
(štit) veoma slične, verovatno je pomenuti Artur nosio štit sa znakom
krsta. Ova verovatna greška u transkripciji velške reči ukazuje na
mogućnost da je ovaj podatak prepisan iz nekog starijeg, velškog
dokumenta. U istoj knjizi se, uz godinu 539. pominje bitka kod Kamlana
'u kojoj Artur i Mordred propadoše'.
Treći dokument je Historia
Britonnum (Istorija Brita) koja se pripisuje monahu Neniusu, a
verovatno je načinjena oko 850. godine. U toj se knjizi pominje sukob
Saksonaca, pod vođstvom Okte, sa Britima koje je predvodio Artur.
Prodor Saksonaca sa severa je zaustavljen, a kako se zna da je Okta
započeo svoju vladavinu 512. godine, onda se bitka kod Badona verovatno
odigrala 518. godine, kako navode Anali Velsa.
Sadržaj ovih
dokumenta je osporavan i potvrđivan, ali posle brojnih analiza, ipak se
mora priznati da iako bitku kod Badona možemo smatrati istorijskim
događajem, nema nikakvog osnova, osim narodnog predanja, da se Artur
dovodi u vezu sa tom bitkom. Ko je onda bio legendarni kralj Artru?
Po
jednoj teoriji, Artur je bio beznačajni ratnik koji se borio na granici
sa Škotskom i kojeg su Briti otrgli od zaborava kada im je zatrebao
nacionalni junak. Postoji mogućnost da je pobeda kod badona dobila
veliki značaj tek mnogo kasnije, kad su Saksonci zavladali Britanijom i
potisli Brite na Zapad, u Vels i Kornvol, gde su oni maštali o junaku
koji će ih povesti u konačnu pobedu nad Saksoncima.
Zanimljivo
je da se nedostatak podataka o Arturu može donekle objasniti na osnovu
životopisa nekoliko svetaca. Iako istorijski nepouzdana, svetačka
žitija daju začuđujuće koherentnu, ali i sasvim neočekivanu sliku o
Arturu. Naime, u Žitiju svetog Kadoka, načinjenom oko 1100. godine,
Artur je prikazan kao razvratnik i pokvarenjak, dok se u Žitiju svetog
Paderna govori o tiraninu zvanom Artur. Žitije svetog Gildasa opisuje
Artura kao tiranina i pobunjenog kralja (Rex Rebellus). Izgleda da je
Crkva gajila dugu i duboko ukorenjenu netrpeljivost prema Arturu čak i
tokom XII veka kada je Artur već bio uveliko slavljen kao nacionalni
junak. Tako upornu netrpeljivost Crkve teško da bi mogao izazvati neki
beznačajni ratnik iz Granične oblasti ili pobunjenik iz zapadnih
krajeva.
Artur mora da je bio uticajna ličnost koja je nečim
uvredila Crkvu mada nije bio u otvorenom sukobu sa hrišćanstvom. Šta je
činio i učinio Artur, verovatno nećemo nikada saznati, ali izgleda da
je, uvredivši Crkvu, postao žrtva svojevrsne cenzure jer su istoriju
skoro isključivo pisali predstavnici moćne Crkve.

Krajem XII veka, tačnije 1191. godine, u Glastonberiju je navodno
otkopan grob legendarnog kralja Artura. Crkva u Glastonberiju je čvrsto
utkana u legendu, iako u VI veku nije postojala. U to doba je
Glastonberi bio okružen močvarama, a njegovo veliko ime je bilo Ynys Avalon (Ostrvo Jabuka). Ne treba podsećati da se smrtno ranjeni Artur čamcem uputio prema Avalonu.
Postoje
četiri različita opisa otkopavanja Arturovog groba, ali svi se slažu u
osnovnim detaljima - grob je otkriven između dve kamene piramide ili
dva kamena krsta, a u kovčegu ili ispod njega je pronađen krst sa
natpisom 'HIC IACET SEPULTUS INCLITUS REX ARTURIUS IN INSULA AVALONIA'
(Ovde leži poznati kralj Artur na ostrvu Avalon). Taj se krst nalazio u
obližnjem gradu Velsu sve do XVIII veka kada mu se gubi svaki trag. Ako
sačuvani crtež tog krsta odgovara originalu, onda se pojavljuje još
jedna zagonetka jer, sudeći po obliku slova, natpis ne potiče iz
Arturovog doba (VI veka), niti iz vremena otvaranja groba (XII veka)
već iz X veka. Možda je krst položen u grob prilikom nivelacije terena
i ograđivanja starog groblja tokom X veka, ali to se ne može ni
dokazati, ni osporiti.
Poslednja iskopavanja na tom mestu
(tokom 1962. godine) su nepobitno dokazala da se tu nalazio grob iz
kojeg je, između 1181. i 1191. godine, uklonjen sarkofag, a jama ponovo
zatrpana. Monasi iz Glastonberija su zaista otkopali nečiji grob, ali
da li se u njemu nalazio kralj Artur?
Prihvaćeno je mišljenje
da se zapravo radilo o prevari, a navedeno je i nekoliko mogućih
motiva, ali ništa od svega toga ne potvrđuje pretpostavku da je to
zaista bio Arturov grob.
Da li je Artur zaista postojao i šta
je za života činio, verovatno će zauvek ostati tajna, ali verovanje u
njegovo postojanje je stvorilo moćni lik koji izmiče istoriji tako da
će legenda o Arturu nastaviti da živi noseći sa sobom visoke moralne
vrednosti i svog i budućeg doba.