Oko golicljivosti ima dosta kontradikcija. Osećaj golicanja istovremeno dovodi do smeha i uznemirenosti. Svako vas može zagolicati, ali vi sami sebe ne možete.
Kad vas neko golica, fina nervna vlakna na površini kože se aktiviraju. Ta vlakna su naročito osetljiva na spore, razvučene stimulacije, kao što su blago milovanje ili kretanje insekta po telu.U odnosu na druge signale, impulsi golicavosti putuju sporo ka moždanim centrima.Reagovanje na golicanje, koje diktira mozak, slično je kao kad vas nešto zasvrbi.To je jedan spontani refleks, ali koji se može kontrolisati velikom koncentracijom. Stanje golicavosti izaziva, tokom nekoliko sekundi, promene u kardivaskularnom sistemu. Golicavost ubrzava puls i ritam srca, uz povećanje krvnog pritiska. Budnost mozga se povećava. Produžena reagovanja na golicanje, prema nekim studijama, mogu podstaći proizvodnju hormona rasta.
Ipak, nije sve u domenu fizičkih promena.Emocionalno reagovanje je takođe uvek prisutno. Golicanje koje je u početku prijatno, ako potraje, dovodi do zebnje i straha.Čak i mačka koja uživa kad joj se škaklja stomak, ako se u tome pretera, postaće razdražljiva. Na nekoj nevidljivoj granici golicljivost menja svoj karakter: umesto prijatnog osećanja, postaje izvor nelagodnosti i zebnje.
Koreni ove neobične uznemirenosti nalaze se u dalekoj prošlosti, u praiskonskom reagovanju ranih ljudi. Površine tela koje su najosetljivije na golicanje, kao što su tabani i dlanovi, bili su veoma značajni za opstanak naših dalekih predaka. Tim delovima tela su prepoznavali rđave stvari, zmije bube, trnje ili direktne neprijatelje.
ISTINA O ŽIVOM PESKU
Ova opasnost se prvi put pojavila u standardnom holivudskom scenariju: bespomoćna žrtva zakorači na tlo koje izgleda čvrsto i odjednom noge izgube oslonac. Pokušaji čoveka da se bacakanjem nekako izvuče čine da njegovo telo još brže potone. Smrt je neizbežna i gledaoci su skamenjeni od užasa.
Ali, nepotrebno. Jer, za naučnike dramatičnost te filmske scene je neosnovana. Moguće je da čovek potone u živi pesak, ali samo ako tome on sam doprinese svojim radom.
Živi pesak je bogato zasićen vodom koja stvara suspenziju - mešavinu u kojoj čvrste čestice neko vreme plutaju u tečnosti.Dok se te čestice ne stalože, suspenzija se ponaša kao gusta tečnost.Ranije se verovalo da se živi pesak formira samo kad su čestice zaobljene i glatke, jer tada zrnca lakše klize jedna pored drugih.Sada se međutim smatra da to čine i hrapava, odnosno rogljasta zrnca.
Živi pesak možete napraviti sami u šolji: nalijte pesak vodom a onda dobro izmešajte.Mešavina će izgledati čvrsta, ali kad u nju gurnete prst, on će lako prodreti. Mada je stanje suspenzije privremeno, tu i tamo se mogu formirati jezerca živog peska, koja će se održati i duže vreme.Kad pesak prekriva neki potok vode, recimo u proleće, pritisak odozdo ne dopušta peščanoj masi da se slegne.
Razlog što čovek ne može da potone čak ni u dubok sloj živog peska je u vodi koja ima veću gustinu od ljudskog tela, a pesak čak veću i od vode.Kombinacija peska i vode čini telo plovnijim nego kad je u plivačkom bazenu. Jedina opasnost je panika.Mlataranje rukama će doprineti da telo potone ispod površine, a tada ugroženoj osobi preti da je zaguši voda.Svako se može izvući iz živog peska ako prepusti telo plutanju, a zatim blagim pokretima otpliva prema čvrstom tlu.
Dugotrajne oaze živog peska se obično nalaze na rečnim ili morskim obalama.Jezerca živog peska kratkog veka stvaraju se gde god se rastresit pesak natopi vodom, a onda ga neka sila uzdrma, naprimer zemljotres.Na ravnom, smirenom tlu pesak će se brzo staložiti. Ali ako dođe do obrušavanja peska natopljenog vodom niz neku padinu, to može da dovede do katastrofe, jer mnogo je gore ako se živi pesak sruči na vas, nego ako vi u njega ugazite.
ZAŠTO JE POBEDILA DESNA RUKA
Do danas nije objašnjeno zašto većinu čovečanstva čine dešnjaci, dok procenat levaka u pojedinim zemljama iznosi od 6 do 12 odsto. U jednom istraživanju gde se izučavalo delovanje različitih psihoaktivnih lekova na encefalogram, otkriveno je da su kod levaka, koji su činili deo ispitanika dobrovoljaca, ova sredstva delovala jače na mozak nego kod dešnjaka.
Otud se rodila hipoteza po kojoj se može pretpostaviti da je među našim dalekim precima, bilo podjednako i levaka i dešnjaka.Čovek je u to vreme tek otkrivao oko sebe svet divljih životinja i drveće. Među tim rastinjem bilo je mnogo otrovnog čiji su toksini delovali na centralni nervni sistem. Levak koji bi pojeo određenu količinu otrovnih plodova ili korenja umirao je jer je njegov mozak bio podložniji dejstvu nervnih otrova. Dešnjaci su preživljavali.To što je danas više dešnjaka rezultat je prirodnog odabira koji je delovao još u praskozorje ljudske istorije.
Prirodno, postavlja se pitanje: zašto bi služenje ovom ili onom rukom bilo vezano sa reakcijom mozga na otrove? Desnorukost ili levorukost sama po sebi nema direktnu vezu sa otpornošću mozga na toksine. Jednostavno, gen levorukosti nalazi se u jednom od 46 čovečijih hromozoma čvrsto spojen sa genom koji izaziva pojačanu osetljivost na nervne otrove.Ovi spojeni geni se nasleđuju i uvek se javljaju zajedno.
KOCKANJE - BOLJE OD SEKSA
Sjedinjene Američke Države su kolevka kocke i smatra se da je ogroman broj Amerikanaca podložan ovoj strasti. Naravno, većinom su to takozvani 'društveni kockari', koji se klade povremeno i rizikuju samo prihvatljive gubitke.
Ali, veliki je broj onih koji se smatraju okorelim kockarima. Oni zanemaruju posao, otuđuju se od svoje porodice i gube kontrolu nad svojim finansijama. U stanju su da se zaduže na veliku količinu novca, a ne prezaju od toga da pronevere ili ukradu novac da bi nastavili dalje da se kockaju. Danas se strastveno, patološko kockanje smatra bolešću sa prepoznatljivim simptomima i mnogo je ustanova koje se bave lečenjem ovakvih zavisnika.
Ko su u stvari strastveni kockari? Sedamdeset pet odsto su muškarci. Tipično je da su to bistri i marljivi ljudi, energični i skloni nadmetanju.Kao maloletnici rano preuzimaju poslove starijih i zarađuju za porodicu. Izgledaju predodređeni za uspeh.
Ali, u određenom trenutku, koji može uslediti jedne do 20 godina posle prvog neobaveznog kockanja, strast stupa u akciju. Žudnja za tim uzbuđenjem jača je od bilo čega, čak i od želje za seksom, kako smatraju psiholozi.
Najslađi na toj udici je ukus dobitka, koji može da traje godinama. Jedan bivši strastveni kockar je to ovako objasnio: 'Znao sam ljude koji su do kraja života bili u poteri za onim pravim dobitkom'. To je ona parola: 'Jednom mora', koja je omiljena među strastvenim kockarima.
Posle toga dolazi faza neizbežnih gubitaka. Kockar stalno podiže uloge ne bi li time poboljšao šanse da vrati izgubljeno. Ali, to mu nikada ne polazi za rukom. Troši ušteđevinu i nemilice pozajmljuje novac. Svaki drugi kockar počinje i da krade. Doduše, roditelji ili dračni partner mogu da pomognu kockaru da se otrgne od ove napasti, ali posle toga on obavezno pada u iskušenje. Ako se ponovo ne izvuče, potpuno će potonuti i jedini spas je u lečenju.
Lečenje zahteva potpunu apstinenciju od kockanja i vraćanje svih dugova. U centrima za odvikavanje naglasak stavljaju na to da kockar povrati samopoštovanje i da izađe iz depresije.
U jednoj studiji se kaže da je 76 odsto od 50 pacijenata, inače strastvenih kockara, patilo od snažnih depresivnih poremećaja i samoubilačkih ideja.
Psihijatri smatraju da su kockari veoma pogodni za lečenje, kao potencijalni radni udarnici, jer je primećeno da u rad ulažu sebe sa istom strašću koju ispoljavaju prilikom kockanja, tako da im valja samo pružiti mogućnost da dobijaju i u nekim drugim stvarima.
KOFEIN KAO VITAMIN
Pre mnogo hiljada godina naš organizam je sam proizvodio vitamin C, ali je u toku evolucije čovek počeo da živi na mestima gde su rasli plodovi bogati ovim vitaminom, pa je 'zaboravio' da uzrađuje vitamin C. Zbog toga taj nedostatak sada moramo da nadoknađujemo ishranom i tabletama.Ovako je mislio naučnik Lajnus Poling, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju.
Sličnu hipotezu, samo o kofeinu, izneo je njegov kolega Ron Rosenbaum. On smatra da je nekada kofein bio neka vrsta vitamina i naš ga je organizam proizvodio kao što, recimo, veliki mozak stvara endorfine. Ovaj naučnik je smatrao da oni koji popiju mnogo šoljica kafe dnevno, postepeno odučavaju svoj organizam od pravljenja sopstvenog 'endokofeina', materije neophodne kao stimulans za rad mozga.
KROMPIR NE BOLUJE OD GRIPA
Ko još ne zna da biljke ne oboljevaju od ljudskih bolesti, baš kao što mi ne bolujemo od njihovih. Ali, ima i zanimljivih stvari oko toga.
Interferon, belančevina koju proizvode ćelije sisara, pa i čoveka, u stanju je da leči biljke od čitavog niza virusnih oboljenja, kad ih napadnu virusi.
Ruski naučnici posmatrali su šta se dešava sa lišćem krompira zaraženog virusnom infekcijom, kad se stavi u rastvor čovečjeg interferona. Rezultati ogleda pokazali su da interferon odlučno suzbija razne viruse. Praktično, dešava se isto ono što i u ljudskom organizmu. Znači, interferon se može upotrebljavati za lečenje biljnih bolesti.Eto, šta znači jedinstvena priroda; mi se lečimo biljem, a bilje se leči nama...
INSEKTI I LJUDI
U životinjskom svetu veoma je rašireno korišćenje mirisa kao seksualnog privlačnog sredstva. Supstance slatkog mirisa, koje imaju seksualnu privlačnu moć, poznate kao feromoni, zaista su gotovo posvuda kao i sam seks.
Istraživanja naučnika u Švajcarskoj i Japanu pokazala su sada da je bar jedan od tih feromona zajednički dvema vrstama koje inače nemaju ničeg zajedničkog: orijentalnoj voćnoj mušici i homo sapiensu, to jest nama.
Kada ženka orijentalne voćne mušice krene u potragu za ljubavlju, ona svoj interes najavljuje lučenjem niza feromona iz specijalnih žlezda u svom stomaku. Mužjak odgovara ispuštanjem sopstvenog niza privlačnih sredstava. Jedno od njih je metil-jasmonat, široko rasprostranjena supstanca koja je nađena ne samo u voćnoj mušici, već i u jasminovom cvetu, semenju bundeve i limunovoj kori. Nađena je i u mnogim čovekovim najegzotičnijim mirisima, gde je toliko cenjena kao sastojak da je prati naziv kraljice aroma.
OBJEKTI U ORBITI
Oko Zemlje trenutno kruži više hiljada objekata izrađenih čovekovom rukom. Da bi se ti objekti držali u orbiti moraju se tačno uravnotežiti dve suprotne sile: gravitacija, koja neprekidno vuče predmete nadole, i inercija - težnja svakog tela koje se kreće da nastavi kretanje po pravoj liniji.
Za nas obične smrtnike vezane za Zemlju, gravitacija je daleko najjača sila. Samo astronauti imaju mogućnost da se kreću tako brzo da se sila njihove inercije izjednači sa silom gravitacije.
Pri brzini koja od 7.2 kilometra u sekundi (prva kosmička brzina) rakete, komunikacioni (i naravno špijunski) sateliti i astronauti dostižu 'tačku bez povratka'. Dok moment vasionskog broda teži da brod zadrži u pravolinijskom kretanju od Zemlje, gravitacija nastoji da ga vrati. Inercija je sada, međutim, tako jaka da je gravitacija ne može da nadvlada. Dve sile se jednostavno izjednačuju, iz čega rezultuje kretanje u orbiti.
Bez dodatnog podstreka, koje može dobiti od svojih motora, vasionski brod se ne može još više udaljiti od Zemlje, ali ni Zemljina gravitacija ga ne može privući bliže. Brod 'pada' u orbiti, u tom smislu da ga dve sile u ravnoteži beskonačno usmeravaju oko Zemlje. Na visini od 320 kilometara, na primer, pad usled gravitacije iznosi 1.9 metara na svakih 16 kilometara. Kada satelit pada, Zemljina površina se stalno savijanjem udaljava, čime se orbita održava konstantnom. Viši sateliti, pod slabijim uticajem gravitacije, padaju manje, pa i kruže laganije.
Sateliti će kružiti večno ukoliko ne naiđu na prepreku koja će ih usporiti. Na visini do 160 kilometara, na primer, usled trenja u gornjim slojevima atmosfere, njihovo kruženje na toj visini trajalo bi samo nekoliko nedelja.
PRODUKTIVNIJE KRAVE - UZ HLAĐENJE
Metabolizam krave je preopterećen ako ona treba da održi svoju normalnu dnevnu proizvodnju. Od 25 do 50 litara mleka leti, kada toplota može njenu telesnu temperaturu da podigne sa normalnih 38,5 na 40 stepeni. Stvar je još gora, ako su krave stišnjene u stajama gde čekaju i po 45 minuta da dođu na red za mužu. Kako kaže jedan stočarski stručnjak: 'Ne znam da li ste se ikada našli nasred jedne kravlje staje nekog vrućeg dana, ali vas uveravam da je to na samoj granici podnošljivog'.
Uočivši ovaj problem, ovaj stručnjak je najpre u otvorenim stajama postavio hladnjake na isparavanje, snižavajući tako okolnu temperaturu sa 41 na 32 stepena. U tim uslovima, krave su davale oko 600 litara mleka godišnje više od krava koje su držane u 'normalnim' uslovima.
Zatim je pokušano da se krave u pregrejanim stajama stave pod hladan tuš. Proizvodnja je ponovo bila veća, ovaj put do 350 litara mleka godišnje po kravi. Vrednost mleka daleko je prevazilazila troškove sistema za hlađenje.
Prednosti ovakvog sistema, međutim, nisu ograničene na užarena pustinjska leta. Iako povećanje prinosa može da bude nešto manje u vlažnoj klimi, sistem je dobar svuda gde se muža vrši po vrućem vremenu.
KOSMIČKI ORKANI
Mi na Zemlji živimo bezbedni, zaštićeni atmosferom. Tek u kosmičkoj eri počeli smo da shvatamo kako opasan može da bude spoljni svemir. Na Zemlji, gama-zraci se proizvode u nuklearnim reaktorima ili nuklearnim eksplozijama; u kosmosu, oni su njegov sastavni deo.
Donedavno, mi nismo bili ni svesni da gama-zraci uveliko prožimaju svemir. Gornji slojevi Zemljine atmosfere te zrake vrlo efikasno apsorbuju. Bio je to pravi šok, kada su 1973. godine naučnici u Los Alamosu objavili da gama-zraci neprekidno prolaze kroz Sunčev sistem, izlažući povremeno i nas svom bombardovanju.
Slično talasima na okeanskoj obali, koji su glasnici žestokih oluja na otvorenom moru, bleskovi gama-zraka ukazuju na to da se negde u kosmosu dešavaju eksplozije ogromne snage. Ali, gde su mesta tih kosmičkih orkana? To pitanje mučilo je astronome sedamdesetih godina. Zemaljski satelitski detektori nisu bili selektivni u pogledu pravca. Delujući poput Gajgerovih brojača, a ne poput teleskopa, oni su registrovali celokupno zračenje koje su primali, ne kazujući ništa o njegovom poreklu.
Petog marta 1979. učinjen je veliki korak napred u razjašnjavanju tog problema. Tada je uočen jedan 'superblesak', koji je trajao samo 0.2 sekunde i dostigao maksimum intenziteta veći od bilo kog gama-pulsa uočenog ranije ili kasnije. Srećom, Zemljani su bili spremni. SAD i u to vreme SSSR, imali su devet satelita i sondi opremljenih detektorima gama-zraka. Neki od njih nalazili su se u Zemljinoj orbiti. Sovjetske sonde Venera 11 i 12 pošto su obavile misiju nadletanja Venere, obilazile su oko Sunca, a orbiter Pionir agencije NASA kružio je oko jedne druge planete.
Kako je superblesak gama-zraka pulsirao kroz Sunčev sistem brzinom svetlosti, aktivirao je jedan po jedan detektor. Pažljivim merenjem napredovanja pulsa ka raznim tačkama međuplanetske mreže, fizičari su mogli sasvim tačno da ukažu na mesto u kosmosu sa koga su gama-zraci emitovani.
Rezultat je predstavljao iznenađenje. Superblesak nije poticao iz naše galaksije, već negde iz magličaste svtlosne mrlje poznate kao N-49, locirane u nama najbližoj galaksiji, Velikom Magelanovom Oblaku. Gama-zraci su prešli oko 170.000 svetlosnih godina da bi stigli do nas. Da bi se pojavili u jačini u kojoj su se pojavili, objekat u maglini N-49 morao je da za nekoliko minuta oslobodi toliko energije kojiko bi Sunce oslobodilo za 10 milijardi godina !!!
Šta može da proizvede toliku energiju i, što je još važnije, da je najvećim delom oslobodi za 0.1 sekundu? Na važan trag uputila je sama maglina N-49. Radi se o ostatku jedne supernove, kosmičkom otpatku jedne zvezdane eksplozije - masivnoj, neverovatno gustoj neutronskoj zvezdi. Ovi bizarni krajnji proizvodi zvezdane evolucije sadrže ekvivalent od miliona Zemljinih masa u kugli prečnika samo 15 kilometara. Njihova mala veličina i površinska gravitacija do 300 puta veća od Zemljine, čini ih jedinstvenim u pogledu mogućnosti trenutnog emitovanja enormnih količina energije.
Ne zna se tačno šta je izazvalo neutronsku zvezdu u maglini N-49 da pre nekih 170.000 godina izbaci prema nama blesak gama-zraka.Jedna mogućnost je zvezdani potres (kao zemljotres na Zemlji). Nešto, ponovo ne možemo da kažemo šta, moglo je izazvati neutronsku zvezdu da naglo preformira svoju strukturu, kao što se dešava sa Zemljom za vreme zemljotresa, samo na neuporedivo većoj skali.
Da li je to zaista pravo objašnjenje za superblesak od 5.marta 1979. Ako se i otkrije, čak ni tada nećemo biti sigurni da je superblesak proizveden istim mehanizmom koji izaziva manje bleskove gama-zraka kakve obično vidimo.
KALCIJUM I MUŠKA STERILNOST
Vrat i rep spermatozoida bogati su mišićnim vlaknima; ta vlakna imaju potrebe za kalcijumom. Jedno staro otkriće tima naučnika sa univerziteta u Edinburgu, pruža značajan doprinos boljem razumevanju sterilnosti kod muškaraca.
Kada spermatozoidi prodru u jajovod da bi sreli jajašce, oni moraju biti u stanju da prodru kroz ovojnu membranu jajašca. Tu sposobnost oni postižu zahvaljujući kalcijumu kojim se obogaćuju za vreme prolaska u epididim. Jedan jedini spermatozoid treba tada da izvrši poslednji napor koji se sastoji u tome da pocepa jednu kesicu na svojoj glavi i oslobodi enzime koji rastvaraju spoljnu membranu jajašca. To mu omogućava da prodre u jajašce, koje se ponovno zatvara jednim mehanizmom koji još nije dovoljno poznat.
Prema nalazima britanskih naučnika, kalcijum stimuliše enzim ATPazu, koji razlaže ATP (adenozin-trifosfat) mišićnih vlakana u ADP (adenozin-difosfat), proces pri kome se oslobađa energija. Ta energija izaziva kontrakciju mišića spermatozoida na isti način kao i drugih mišića u organizmu. Mišićne kontrakcije spermatozoida bitne su za njegovo kretanje u semenskoj tečnosti.
Kod muškarca koji pati od nedostatka kalcijuma, spermatozoidi su, dakle, slabo tonični i imaju malih izgleda da obave svoju misiju. Ostaje, prema tome, da se identifikuju enzimi potrebni za prenos kalcijuma, koji nedostaju čoveku.
U Edinburgu je učinjeno još jedno otkriće. Već se i ranije znalo za destruktivno dejstvo koje imuni sistem žene ima na spermatozoide. Pokazuje se, međutim, da sterilnost kod muškarca može da potiče i od imune smetnje usled koje organizam uništava sopstvene spermatozoide, kao što kod drugih autoimunih oboljenja, na primer, reumatizma, on razara rskavicu ili druga tkiva. Autoimuna sterilnost mogla bi da pogađa nekih pet odsto sterilnih muškaraca.
REN PROTIV FENOLA
Izlaz iz energetske krize može biti rešen samo pronalaženjem novih izvora energije, a jedan od načina je pretvaranje uglja u tečno gorivo ili gas i to sa boljim svojstvima od samog uglja. Već postoje i fabrike za preradu kamenog uglja, ali nevolja je u tome što pri tome u otpadne vode stiže velika količina fenola - vrlo štetne materije za živi svet. Još odavno su američki hemičari sa Masačusetskog tehnološkog instituta, o čemu se malo zna, pronašli čudnog saveznika za borbu sa fenolom, a to je - običan ren.
Ispostavilo se da biljni ferment peroksidaza, koji proizvodi ren, zajedno sa hiperoksidom vodonika vezuje oko 99 procenata nataloženog fenola i lako ga uklanja iz otpadnih voda. Što je najlepše, eksperimenti su pokazali da ren uništava ne samo fenol već i neke druge materije koje zagađuju vodu. Znači, pravo u baštu po ren.
VIRUSI PROTIV MRAZA
Svake godine mraz načini veliku štetu. Na primer američki farmeri gube više od milijardu dolara zbog prvog mraza koji više od ostalog voća naškodi pomorandžama, mandarinama i limunu. A ono bi (ne baš sve) potpuno sigurno moglo da izdrži temperature i do minus šest stepeni Celzijusa kad se na njegovom lišću na bi razmnožavale bakterije koje imaju zaista lepa imena - Ervinija herbikola i Psudomonas siringa.
Na niskim temperaturama one postaju centri oko kojih se stvaraju ledeni kristali što su u stanju da unište tkivo biljke. Botaničari sa univerziteta u Koloradu i Kaliforniji već su pronašli devet virusa koji se 'hrane' upravo ovim bakterijama - ledilicama. Zapravo, oni prodiru u bakterije i pretvaraju je u fabriku istih tih virusa! Samo za pola sata stvara se novih dvesta virusa, od kojih svaki sledeći uništava novu bakteriju... Brzinom lavine bakterije su uskoro potpuno razorene. Ovaj pronalazak je od pre 20 godina, a zašto se danas ne primenjuje, barem ne kod nas, to je veliko pitanje. Mraz i dalje predstavlja strah i trepet za voće i povrće, kao i za ljude koji se bave ovim delatnostima.
ZAŠTO MUŠKARCI NE PLAČU?
Muškarci ne samo da plaču ređe nego žene, već to čine i na nešto drugačiji način. Prema studiji objavljenoj u časopisu Integrative psychiatry, istraživanje nad 300 osoba pokazalo je da muškarci plaču jedanput, a žene pet puta mesečno, u proseku. Dok se kod muškarca suze samo zacakle u očima, kod žena one slobodno teku. Za razliku od nežnijeg pola, kod jačeg pola retko je osećanje 'knedle u grlu'. Pored toga, mnogi muškarci su sposobni da se snagom svoje volje uzdrže od plakanja.
Biohemičar Viljem Frej iz Minesote vidi razlod ovim razlikama u tome što muškarci mogu da suspregnu suze i onda kada im se plače. Međutim, Frej smatra da je to štetno, pošto, po njemu, plač oslobađa još nedefinisane hemijske materije, koje se stvaraju u organizmu za vreme svakog stresa. Stoga, zadržavajući suze, čovek zapravo atakuje na sopstveno zdravlje. Time se i objašnjava veća podložnost muškaraca stresnim oboljenjima, kao što je čir, na primer.
Mada još nije ustanovljena čvrsta veza između plakanja i bolesti, ne bi bilo mudro prigušivati sopstvenu potrebu za prirodnim plačom.
