Svakome je poznato da čisti ugljenikov kristal dobijen prirodnim putem - dijamant - predstavlja najtvrđi materijal na svetu. Međutim, jedno jedinjenje ugljenika i azota koje su pre petnaestak godina veštačkim putem u laboratoriji dobili hemičari Čarls Liber i Čaming Niju, sa univerziteta Harvard, pokazuje da je tvrđe od dijamanta. liber i Niju su pomenuto jedinjenje dobili tako što su u jednu čeličnu komoru smestili komad grafita u koji su uperili laserski snop. Ovaj snop je iz komada grafita oslobodio ugljenikove atome. Istovremeno su u komoru, prema određenoj radio frekvenciji, ubacili gas azot, čije je molekule od dva atoma razdvojila ubačena varnica, tako da su dobijeni pojedinačni visoko reaktivni atomi azota. Slobodni atomi ugljenika i azota u komori su se spojili i stvorili ugljenik - nitrid koji je pokazao veću tvrdoću od dijamanta. Potencijalna primena ovog tvrdog materijala treba da bude ista ko i dijamanta, odnoso, kao ultratvrde presvlake materijala koji se koriste u industiji, kao i za zaštitni film ili tanke ploče na kosmičkim letelicama.
SISAR KOJI SE OD GRABLJIVACA BRANI OTROVOM
Jedan mirni i ljupki sisar iz roda Nycticebus, sličan lemuru, koji živi u šumama Jugoistočne Azije i kojeg tamošnji stanovnici nazivaju lenjivi Loris, opremljen je hemijskim 'oružjem' za odbranu od grabljivaca. Lon Alteman, zoolog sa državnog univerziteta Severna Karolina, otkrio je da lenjivi Loris u slučajevima opasnosti izlučuje iz jedne žlezde na prednjoj šapi otrovnu materiju veoma neprijatnog mirisa. Kad je ispitao materiju iz žlezde, Alteman je utvrdio da se aktivan sastojak te materije sastoji od otrova bez mirisa, čiji hemijski sastav nije mogao da utvrdi, ali je video da je veoma jak, jer je već i laki dodir tog otrova na jezik doveo čoveka u stanje šoka. Jedan drugi sastojak u toj materiji daje joj vrlo neprijatan miris, tako da ga grabljivci svojim specifičnim vomero-nazalnim organom u nosu, koji je kod ljudi inače zakržljao, mogu osetiti na znatnoj daljini. Jedan afrički rođak lenjog Lorisa, zvani Poto, Perodicticus potto, takođe raspolaže hemijskim oružjem za odbranu od grabljivaca. Ovo hemijsko oružje je toliko efikasno da majka Poto, pre nego što pođe u lov za hranu, obliže svoje mladunče ovim otrovom i ostavi ga u toku noći da samo spava na grani. Alteman u vezi sa tim kaže: 'Nije mi poznato da ijedna druga životinja ovako brani svoje mlade i to je jedinstven primer korišćenja otrova'.
RIBA KOJA NEMA PROTIVNIKA
Obilje boja podseća na raskoš rajske ptice, sam oblik na neku praribu. Čovek se naježi pri samoj pomisli da dodirne to stvorenje. I oni koji je prvi put susretnu ili vide, instinktivno osećaju da od nje preti samo opasnost. Biolozi, koji je nazivaju Pterois Volitans, smatraju je najlepšim, ali i najopasnijim članom životinjskog carstva.
I najiskusniji ronioci tropskih koralnih mora zaziru od ove ribe. A nije ni čudo, jer je njen odbrambeno - napadački sistem višestruk. Pre svega, tu su otrovne bodlje na leđima i stomaku koje koristi kao izuzetno smrtonosno oružje. Napad je najbolje odbrana! To je jasno i ovoj ribi, jer čim joj se neko približi na opasnu blizinu, ona ga napada raširenim bodljama. Bodlje su dugačke i tvrde, povezane sa mrežastim tkivom koje je puno otrovnih žlezda: kad se bodlja zabode u žrtvu, ona izvlači iz žlezde otrov i ubrizgava ga u telo žrtve. I sama raskoš boja je efikasno oružje, naročito protiv malih riba, kojima se i hrani. male ribe, iritirane bojama, padaju u zamku raširenih peraja i bodlji, kojom ih Pterois Volitans sabije uz stenu i jednostavno usisava svojim elastičnim ustima. Oblik tela se optički topi u raskoši boja i za žrtve prosto postaje nevidljiv.
Međutim, za veće grabljivice te boje su signal opasnosti, pa je izbegavaju. Pterois Volitans je teško izazvati na dvoboj. I ratoborni protivnici ostaju puni respekta na sigurnom odstojanju.
KAKO JE NASTAO UGALJ?
Možda je otkrivena tajna kako priroda stvara ugalj. Koristeći uslove koji postoje u prirodi, naučnici Argon nacionalne laboratorije u SAD, zagrevali su lignin, supstancu koja povezuje biljne ćelije, sa monmorilonitom i ilitom (vrstom gline) na 165 stepeni C. Dobili su smešu ugljeva, čime su doveli u pitanje prihvaćene teorije o nastanku uglja. Uvreženo je, naime, mišljenje da ugalj nastaje delovanjem toplote i pritiska na jako razgrađenu biljnu suspstancu (humus). Ugalj je ranije veštački dobijan zagrevanjem humusa i drugih sirovina na 415 stepeni C. Ovako visoke temperature su, međutim, neuobičajene u geološkim nalazištima. Sa druge strane, 165 stepeni C je normalna temperatura, a glineni materijali, kao što su monmorilonit i ilit, česti su u prirodnim ugljevima. Lignin je, međutim, neočekivani polazni materijal za stvaranje uglja, jer je mnogo manje razložen od humusa.
Naučnici su zagrevali lignin u prisustvu gline dve nedelje do godinu dana. Dužim zagrevanjem dobija se vredniji ugalj, koji daje više toplote pri sagorevanju. Oni su takođe našli da se prirodni ugalj niže vrednosti može prevesti u vredniji, zagrevanjem sa glinom na 165 stepeni C. Izgleda da glina katalitički deluje na prevođenje lignina u ugalj.
SLONOVI BOLJE RAČUNAJU OD LJUDI
Japanski naučnici dokazali su da slonovi bolje znaju da računaju od ljudi. Da bi dokazali ovu pretpostavku, naučnici su napravili specijalni test, a životinje su imale zadatak da surlom ubacuju jabuke u dve korpe, po mogućstvu u onu korpu gde je bilo najviše plodova.
Naučnici su zatim pratili koliko često će slonovi izabrati korpu sa najviše voća, a da bi im još više otežali zadatak, menjali su broj jabuka u korpama. Slonovi su u 74% slučajeva nepogrešivo birali puniju posudu, a jedna slonica iz Azije bila je uspešna u čak 87% slučajeva. Ovakav identičan test je ponovljen i sa ljudima, a takmičari su bili samo 67% uspešni.
OSVETA FARAONA KEFRENA
'Moje oči' - uzviknuo je jedan turist.
'Moje grlo. Gušim se, svaki udisaj vazduha izgara mi pluća' - vikao je drugi turista.
Za ovu dvojicu turista, kao i za fdesetine drugih, poseta 4500 godina staroj Kefrenovoj piramidi u Kairu, podsećala je na scenu iz 'Osvete Mumija'. To je prisililo Egipatski ured za starine da zapečati piramidu i sledećih dana pokrene istragu, dok su se gomile znatiželjnika okupljale okolo da spekulišu o tajni piramide i prokletstvu faraona. Na kraju su stizali iz cele zemlje, misleći da se radi o nekoj tajanstvenoj sili.
Jedan ametički stručnjak prvi je sugerisao da tajanstvena sila nije ništa drugo nego gas iz prostorija ispod glavne grobničke prostorije. Ured za starine izneo je kasnije svoju verziju, po kojoj gas koji je izazvao gušenje, potiče od jednog mirisavog začina koji je neko od posetilaca slučajno izgubio. Ovo zavnično mišljenje je podvrgnuto kritici i okvalifikovano kao prikrivanje istine. A istina je, po opštem mišljenju, ta da su posetioci mokrili u raznim delovima prostorije, što je dovelo do nagomilavanja amonijaka, sa posledicama koje su tipične za izlaganje tom gasu.
JAPANSKA BOLEST PIJANSTVA
Meitei - sho, japanska bolest pijanstva, retka je i tajanstvena bolest koja čini da se i najstroži trezvenjaci ponašaju i osećaju kao pijani. Godinama se bezuspešno pokušavalo objasniti takvo stanje, dok mikrobiolog K.Iwata sa univerziteta u Tokiju nije najzad rešio zagonetku. On je proučavao trideset ovakvih slučajeva i otkrio da uzrok leži u jednoj crevnoj gljivici, koja se zove Candida albicans.
Gljivica ima posvuda, i kod ljudi ona je normalni deo crevne flore. Kod žrtava meitei-shoa, međutim, gljivica je podivljala. U nekim slučajevima, nađeno je 6000 puta više od normalne količine. Gljivica se tada pretvara u proizvođače alkohola, prevodeći ugljene hidrate iz hrane u čist alkohol.
Ivata smatra da meitei-sho izaziva jedan mutirani soj Candide albicansa koji je možda stvoren radioaktivnošću kao posledicom nuklearnih eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju. Pošto Japanci koriste ljudski izmet kao đubrivo, ova gljivica se možda provukla kroz prehrambeni lanac.
Mada je ovo objašnjenje sporno, neki američki istraživači terete prekomernu količinu Candide albicans za sva zla: od potištenosti do jednostavnog kolitisa i takvih oboljenja imunog sistema kao što je sida. Candida albicans se, po nekima, smatra 'najvažnijim spornim pitanjem naše današnje medicinske kulture'.
KOSA I NASILJE
Već u svojoj trinaestoj godini N.N. je ispoljavao krajnje nasilničko ponašanje. Lošeg uspeha u školi i hronični izazivač nereda, bio je sklon na izgled neshvatljivim destruktivnim postupcima, koji su vrhunac dostigli u pokušaju da ubije svoja dva školska druga. Međutim, godinu dana posle specijalnog dijagnostičkog i terapijskog tretmana, nekada nepopravljivi N.N. je živahan, normalan i veoma uspešan u školi.
Ono što je N.N. vratilo među ljude, započeto je jednom hemijskom analizom njegove kose, što je bio deo programa na kome se radilo u Argon nacionalnoj laboratoriji i Institutu za zdravstvena istraživanja u oblasti Čikaga. Najpre je jedan tim hemičara kod 60.000 normalnih osoba odredio sadržaj jedanaest elemenata prisutnih u kosi u tragovima. Nalaz je zatim upoređen sa uzorcima kose 96 krajnje nasilnički nastrojenih zatvorenika, bivših kažnjenika i maloletnih prestupnika. Istraživači su u kosi 97 odsto hronično nasilničkih osoba ustanovili promenjene međusobne odnose bakra, cinka, natrijuma i nekoliko drugih elemenata prisutnih u tragovima.
Nije se međutim zaustavilo na određivanju međusobnog odnosa elemenata. Uskoro se počelo sa preliminarnim programom lečenja. Ono se sastoji u davanju deficitarnih elemenata i ispravljanju metaboličkih poremećaja usled kojih dolazi do pojave viška nekih elemenata. Nisu, dakle, potrebna nikakva savetovanja, ni psihoterapija, ni lekovi.
Kako kaže jedan od istraživača, 'Očevici smo spektakularne promene u ponašanju. To otvara izvanredne perspektive u prevenciji zločina. Izgleda da ćemo biti u stanju da hemijskom analizom kose neke osobe predvidimo da li će ona naginjati nasilju. Možda ćemo ući u trag uzroku nasilja'.
SEOBA U SVEMIR
Predskazivano je da će sredinom 21.veka hiljade porodica živeti u vasioni. Pri tome će morati da se preduzmu neke mere u vezi sa nultom gravitacijom i klimatskim uslovima u koloniji, ali sve u svemu, pioniri će svoj život provoditi u mnogome kao i na matičnoj planeti. Te kolonije neće biti suviše udaljene od Zemlje, kako bi se ona mogla s vremena na vreme posećivati.
Kako, međutim, stoji stvar sa kolonizacijom prostora van granica našeg Sunčevog sistema? Postoji li način da naselimo zvezde i galaksije koje su čitavu večnost daleko od nas?
Napredak medicinske tehnologije, zamrzavanje ljudskog embriona u tečnom azotu na neograničeno vreme, mogao bi nam omogućiti da u svemir pošaljemo generacije pionira koja je začeta na Zemlji, rođena u kosmosu i odrasla na zvezdama koje su mnogo svetlosnih godina udaljene od naše planete.
Daljina je glavna prepreka za dostizanje zvezda. Na karti na kojoj bi se rastojanje između Zemlje i Sunca svelo na jedan centimetar, najbliža zvezda Alfa Kentauri, nalazila bi se na 2.8 kilometara od Sunca. Prevedimo to rastojanje u vreme. NASA je 3.marta 1972. lansirala Pionir-10. Jedanaest godina kasnije, pionir-10 je presekao Neptunovu orbitu i tako postao prvi objekat izrađen ljudskom rukom koji je napustio granice našeg sunčevog sistema. Koristeći razmeru sa naše džinovske mape, pionir-10 je prešao nešto više od 75 centimetara za nešto više od deset godina. Ne postoji pogonski sistem koji bi bio u stanju da tako brzo pokreće kosmički brod da čovek u toku svog života dostigne zvezde.
Pre dvadeset i nešto godina, Britansko međuplanetarno društvo objavilo je projekat Dedal, studiju o međuzvezdanom letu. Ona se zalagala za slanje jednosmerne sonde bez ljudske posade ka Bernardovoj zvezdi, udaljenoj šest svetlosnih godina. Raketa pogonjena fuzijom vodonika pokretala bi letelicu od 54.000 tona, što je dvadeset puta više od mase Saturna-5 iz programa Apolo. Treba se, međutim, prisetiti da naučnici već gotovo pola veka pokušavaju da stvore kontrolisani fuzioni reaktor.
Pod pretpostavkom da će na kraju fuziona raketa ipak biti konstruisana, brodu bi bilo potrebno približno pedeset godina da stigne na cilj. Problem potiče delomično od činjenice da u vasioni ništa ne može da se kreće brže od svetlosti, 300.000 kilometara u sekundi. Putujući brzinom koja iznosi 90 odsto brzine svetlosti ili većom, moguće je, međutim, usporiti vreme i putovati hiljadu svetlosnih godina koje će izgledati samo kao nekoliko godina.
Na žalost, za vreme tih nekoliko godina u kosmosu, na Zemlji bi protekle hiljade godina. Istraživači se sa takvog putovanja nikada ne bi mogli vratiti na Zemlju kakvu su poznavali. Najverovatnije je stoga da će zvezdana putovanja biti jednosmerna putovanja.
Ovakve misije neće moći da ponesu dovoljno ljudi za naseljavanje novog sveta. Jedino rešenje je, izgleda, slanje ka zvezdama nekoliko dobrovoljaca, ljudi i žena, sa zalihom zaleđenih bića. Za vreme leta, nekoliko embriona bi se moglo razviti u veštačkim matericama. Ljudi, žene i deca bi tako stigli na odredište. U zavisnosti od uslova okoline, količine dostupnih potrepština i perspektive za neposrednu proizvodnju hrane, moglo bi se inkubirati više embriona. Moguće je da članovi te prve generacije rođene u svemiru, osete čudnu nostalgiju za Zemljom, mestom koje nikada nisu videli i koje nikada neće posetiti.
Kataklizma planetskih razmera, prirodna ili izazvana od strane čoveka, mogla bi da uništi ljudski rod. Kosmički letovi bi nam omogućili da sudbinu ljudskog roda odvojimo od sudbine ove planete. Zvezdani let znači bekstvo van granica Sunčevog sistema. Na planetama dalekih zvezda, ljudski rod bi se mogao održati, bez obzira na ma kakvu katastrofu koja bi mogla zadesiti Zemlju.
KVAZARSKA ENIGMA
Od njihovog otkrića 1963. kvazari su ostali jedna od najvećih zagonetki astronomije. Najčudnije od svega jeste to da tipično kvazarsko zračenje izvire iz kompaktne oblasti čija je veličina upravo dovoljna za smeštaj nekoliko desetina zvezda; tipični kvazar, međutim, proizvodi energiju koja odgovara desetinama ili čak stotinama galaksija.
Kvazar je objekt sličan zvezdi, on je kvazi-stelaran, pa otuda i njegov naziv, ali ga proizvodnja silne energije stavlja u posebnu klasu objekata. Istraživanja ukazuju na to da energiju koja pokreće ove titanske izvore zračenja, možda pružaju crne rupe.
Crne rupe su gravitacioni vrtlozi koji mogu da progutaju snop svetlosti, da zaustave vreme i iskrive prostor. Predmet koji padne u crnu rupu, zauvek je uklonjen iz našeg kosmosa. Rupa apsorbuje svakog uljeza, svojoj masi dodajući njegovu. Uprkos svojoj ogromnoj snazi, crne rupe su relativno male u poređenju sa drugim kosmičkim objektima. Kada bi se Zemlja sažela u crnu rupu, bila bi otprilike veličine lešnika.
Još pre dvadeset godina, astronom Martin Ris sa kembridžskog univerziteta prvi je izrazio ideju da su velike crne rupe motori koji pokreću kvazare. Po njegovim rečima, 'Crne rupe su stotinu puta efikasnije u proizvodnji energije od termonuklearnog sagorevanja u jezgru zvezde kakvo je naše Sunce'.
Mnogo pre nego što materija koju usisava crna rupa, dostigne tačku sa koje nema povratka, monstruozno gravitaciono polje ubrza je skoro do brzine svetlosti, razvijajući ogromnu količinu energije. Ta se energija oslobodi u obliku zračenja pre nego što mataerija osuđena na nestajanje stigne u ždrelo crne rupe.
Proždiranje jedne zvezde godišnje, ili ekvivalentne mase prašine i gasa, od strane džinovske crne rupe, stvorilo bi oko rupe plameni vrtlog u obliku đevreka, koji bi mogao davati dovoljno energije za jedan kvazar. Gutanjem materije tom brzinom, masa crne rupe bi se konačno povećala do mase miliona, možda i milijardi sunaca. Prema Risovim proračunima, crna rupa od milijarde solarnih masa, bila bi mala, otprilike kao prečnik Plutonove orbite.
To je izvanredno važan nalaz, jer astronomi procenjuju da ima mnogo više od 600 tih tajanstvenih, super sjajnih nebeskih objekata. Astronomi i astrofizičari već više od četrdeset godina slute da crne rupe pokreću kvazare i da je kosmički sudar između galaksija izvor energije crne rupe.
Jedan od najvažnijih dokaza koji podržava Risov scenario, pronašao je astronom Džon Hačins sa Astrofizičke opservatorije u Viktoriji. Koristeći se havajskom opservatorijom Mauna Kea, Hačins je iscrpno istražio 80 kvazara, koji su kroz većinu drugih teleskopa bili viđeni samo kao trepereće tačke.
Vedro nebo nad planinskim vrhom Mauna Kea omogućilo je Hačinsu da razlikuje zonu neposredno oko kvazara od svetlosti samog kvazara. Koncentrisano oko jezgra kvazara, Hačins je našao ono što je nazvao paperje. Pažljivo ispitivanje je pokazalo da je paperje svetlost milijardi zvezda sličnih onima koje su nađene u normalnim galaksijama. Nalaz je ukazao na to da su kvazari hiperaktivna jezgra galaksija.
Istraživanja su pokazala i da su neki kvazari stvoreni iz dve galaksije u sudaru. Gas iz jedne isisan je i uvučen u središte druge da bi pokretao kvazarovu mašinu. Misli se da za vreme ovakvih sudara, galaksija može da postane kvazar. A pošto su astronomi gotovo sigurni da sve galaksije imaju crne rupe u svojim središtima, ovi sudari mogli bi postati 'vreme za obrok' za galaktičke crne rupe koje vrebaju u svakoj galaksiji.
LEK PROTIV ŠTUCANJA
Osobe koje uzimaju suviše alkohola, često to ispaštaju na veoma neprijatan način - dobijaju nezaustavljivo štucanje. Jedan pedijatar sa Džon Hopkinsovog univerziteta u SAD smatra da je našao rešenje za tu neprijatnost: treba brzo pojesti krišku limuna (koru i sredinu), namočenu u gorko piće od angosture.
On je počeo da izučava ovaj postupak po savetu svog prijatelja, inače vlasnika jednog bara. Primenjujući metod na onima na koje uobičajeno lečenje (jedenje kristalnog šećera) nije imalo uticaja, on je postigao najmanje dvočasovni prekid kod 14 od 16 pacijenata ili kod 88% ispitivanih. Neke osobe imale su potrebu za dvostrukom dozom.
INDIJSKO RAČUNANJE VREMENA
Poput hrišćana, muslimana i budista, i Indijsci imaju određenu tačku od koje počinju da računaju vreme. Nasuprot tim trima velikim religijama, početak vremena se međutim, ne vezuje za neku istorijsku ličnost, kao što su bili Isus Hrist, Muhamed ili Buda.
Hinduistički pojam vremena tesno je vezan sa metafizičkim i kosmološkim razmatranjima. Po njima, postoje četiri svetska doba, od kojih je svako lošije od prethodnog. Mi živimo u četvrtom dobu, najgorem, koje je počelo 18. februara 3102. pre nove ere. Po bramanskom poimanju , sva četiri doba ukupno traju 4.320.000 godina.
Indijski nagon ka brojčanim spekulacijama ni time se, međutim, ne zadovoljava. Hiljadu ovakvih ciklusa predstavlja takozvanu kalpu, jedan jedini dan u životu stvoritelja Brame. Svaki Bramin dan počinje stvaranjem, a završava se propadanjem. Ma koliko nam jedan Bramin dan izgledao dug, i i stvoritelju su postavljene vremenske granice. Njegov život traje sto Braminih godine, posle čega nastaje isto toliko dugo pomračenje. Tada, posle 315.360.000.000.000 godina, ovaj kružni tok započinje ponovo.
EFEKAT STAKLENE BAŠTE U PROŠLOSTI
Izračunato je da se u dalekoj prošlosti u atmosferi Zemlje nalazilo mnogo više ugljen-dioksida nego što se danas nalazi. Prema proračunima koncentracija ugljen-dioksida je u početku kambrijskog perioda, pre oko 570 miliona godina, bila dva puta veća od današnjeg nivoa. Pri kraju tog perioda, oko 70 miliona godina kasnije, koncentracija ugljen-dioksida se povećala za osamnaest puta u odnosu na današnji nivo. Tokom karbonskog perioda, pre oko 300 miliona godina, ta koncentracija se smanjila na manje od dva puta u odnosu na današnji nivo, da bi se sredinom perioda krede, pre oko 100 milinona godina, ponovo povećala za pet do šest puta u odnosu na današnji nivo. Mala koncentracija ugljen-dioksida za vreme karbonskog perioda tačno se poklapa sa glavnim ledenim dobom tokom tog perioda, dok se visoke koncentracije ugljen-dioksida poklapaju sa toplim intervalima klime na Zemlji.
KRETANJE MUNJE
U kumulusu, burnom, olujnom i kišnom oblaku se, kao što je poznato, obrazuje električno polje čiji se pozitivni naboj grupiše u gornjem, a negativni naboj u donjem delu oblaka. Prema dosadašnjoj konvencionalnoj teoriji ovakvo električno polje dovodi u krajnjem ishodu da elektroni u njemu dobijaju visoku energiju uzrokujući njihovo sudaranje sa molekulima vazduha i do stvaranja još više elektrona. Odbačeni negativnim električnim nabojem u donjem delu oblaka, elektroni ispod oblaka počinju u cik cak liniji da se kreću naniže. Na nekoliko stotina metara iznad zemlje struja elektrona pozitivnog naboja počinje da se podiže naviše u susret elektronima koji se spuštaju naniže. Kada dođe do spoja ta dva ogromna električna naboja, okolni vazduh se zagreje na nekoliko desetina hiljada stepeni, stvarajući svetlu varnicu u vidu cik cak linije, koju nazivamo munjom. Međutim, konvencionalna teorija ne objašnjava zbog čega se munja kreće po cik cak liniji. Jedna grupa američkih i ruskih naučnika, pokušala je da objasni zbog čega je to tako. Prema njihovoj teoriji uzrok toj pojavi se nalazi u stalnom, ogromnom bombardovanju planete Zemlje kosmičkim zracima sa svih strana. Kada se kosmički zrak sudari sa molekulom vazduha on iz njega oslobodi elektron koji od samog početka raspolaže velikom energijom dobijenom od kosmičkog zraka. Da bi se energija u ovom elektronu još povećala, do energije potrebne da se elektroni i iz drugih molekula vazduha oslobode, napon u električnom polju treba da bude mnogo veći, baš onoliki koliko su to naučnici u gromu, odnosno munji izmerili. posle dve do tri stotine metara kretanja munje po cik cak liniji, ili petnaest milioniti delić sekunde kasnije, kosmički zrak iz drugog pravca sudara se sa drugim molekulom vazduha, oslobađa iz njega novi elektron sa velikom energijom i sada usmerava kretanje munje po cik cak liniji. Ovaj proces se dalje odvija velikom brzinom i pošto kosmički zraci dolaze iz raznih pravaca to se i kretanje munje odvija po cik cak liniji. Za svaku munju koju ljudi vide za vreme burnog vremena može se reći da predstavlja deo oslobođene energije negde u dubini naše galaksije, sa daljine od nekoliko hiljada svetlosnih godina.
