Astronomski fenomeni

Astronomski fenomeni

Solarna buktinja


Predviđanja astronoma i astrofizičara da će krajem oktobra i početkom novembra do Zemlje stići snažan magnetni oblak, u nauci poznat kao koronarni mlaz Sunca, ostvarila su se. Svedoci smo, naime, jedne od najvećih i najsnažnijih magnetnih bura od kako su naučnici pre četvrt veka počeli da prate i mere razmere ovog fenomena. “Uz činjenicu da utiče na modernu elektroniku i navigacionu opremu, solarna bura takođe stvara sunčevu koronu koja je vidljiva iz južne Evrope i južnih delova SAD. Ovo su izuzetni događaji, ali nema razloga da iko brine da će mu se nešto dogoditi”, rekao je astronom Pol Brejk.
Ovakva kosmička oluja posledica je, inače, snažne eksplozije na Suncu posle koje ogroman oblak magnetnih čestica kreće ka Zemlji neverovatnom brzinom od gotovo 25 miliona kilometara na sat. Za Zemlju je, navode astronomi i astrofizičari, bila srećna okolnost da je snagu udara bitno smanjio severni pravac magnetnih polja u energetskom toku, jer bi u slučaju južnog toka kosmička oluja bila višestruko snažnija u sudaru sa magnetnim poljem Zemlje. Na različitim delovima naše planete proteklih dana i noć uočeni su izuzetno atraktivni fenomeni: na nebu iznad Aljaske, severnih delova SAD i Kanade, nad Japanom i centralnom Evropom mogla se videti polarna svetlost. Crvenkasta svetlost na nebu videla se i iznad Sibira i delova centralne Azije.
Ruski naučnici s posebnim zadovoljstvom pominju da je Međunarodna kosmička stanica uspešno odolela udaru kosmičke oluje, iako se nalazi u ravni prirodnog pojasa elektromagnetne odbrane Zemlje. Protoni, naime, ne prolaze kroz zaštitni pojas, a sama stanica je opremljena specijalnom zaštitom protiv radijacije. Astrofizičari, inače, podsećaju da je jedna od najjačih kosmičkih oluja u novijoj istoriji, iz 1989. godine, izazvala potpuno pomračenje kanadske države Kvebek, ali i napominju da je po svim pokazateljima udar oluje iz 1859. godine bio još tri puta snažniji od ovoga.


Erupcija sunčeve pege

Ogromna sunčeva pega pod brojem 486 proizvela je 2. novembra još jednu izvanrednu erupciju. Solarna buktinja je bila jačine H8 prema Rihterovoj skali solarnih erupcija. Budući da se sunčeva pega nalazi na zapadnoj strani sunca, eksplozija nije bila usmerena prema Zemlji, ali smo zato osetili njen udarni talas. Naelektrisani oblaci, puni gasova sa Sunca, pojavili su se 3. i 4. novembra i poremetili zemljino magnetno polje, što je rezultiralo pojavom aurora, polarnih svetlosti. Kao rezultat ove eksplozije solarni protoni struje oko zemlje, a zbog trenutne radijacijske oluje, putnici i posada aviona koji se kreću veoma visoko, mogli bi biti izloženi niskom stepenu radijacije, ekvivalentnom jednom izlaganju rendgenskom aparatu. Inače, prema podacima veb sajta spacenjeather.com do sada najjače erupcije, naravno od kako se ove pojave sistematski izučavaju, zabeležene su 16. avgusta 1989. i 2. aprila 2001, a imale su snagu H20, dok je “suncotres” od 20. oktobra ove godine domašio do 17 podeoka na Rihterovoj skali solarnih erupcija.

Polarna svetlost


Polarna svetlost (Aurora Borealis) je pojava karakteristična za blizinu magnetnih Zemljinih polova i manifestuje se u formi magličastih pramenova svetlosti u raznim bojama. Izuzetno retko se dešava da se polarna svetlost vidi iz naših krajeva, ali je poslednjeg dana oktobra ona ipak uočena u Istri i okolini Zagreba. Postoje izveštaji da je opažena i u Grčkoj, ali nažalost, zbog lošeg vremena ne i u našoj zemlji.
Da bi se razumelo kako nastaje polarna svetlost moramo pre svega objasniti kako izgleda neposredna Zemljina okolina u smislu električnih i magnetnih karakteristika. Pored atmosfere sa više svojih slojeva, Zemlju okružuju i pojasevi naelektrisanih čestica. To su takozvani Van Alenovi pojasevi, koji se prostiru od 3.840 km do 16.000 kilometara iznad površine naše planete.
Te čestice predstavljaju uglavnom elektroni, protoni i neka atomska jezgra. Ove čestice potiču sa Sunca. Naime, poznato je da Sunce, pored zračenja, emituje i naelektrisane čestice, koje čine takozvani sunčev vetar. Kada ove čestice stignu u blizinu Zemlje, na njih počne da deluje Zemljino magnetno polje i na taj način ih zarobi. Te čestice su od tada prisiljene da stalno osciluju između severnog i južnog magnetnog pola.
Kada je Sunčeva aktivnost pojačana ili dođe do erupcija na Suncu, do Zemljine površine dospe veći broj naelektrisanih čestica koje tada poremete i već postojeće. Tada neke naelektrisane čestice, prateći linije magnetnog polja, bivaju usmerene ka magnetnim polovima. Poznato je da kada se naelektrisana čestica kreće ubrzano spiralno oko linija magnetnog polja, a upravo se to dešava, ona tada emituje svetlost. Elem, ta svetlost predstavlja Auroru Borealis.