Sv.Nikola

Sv.Nikola



Sveti Nikola

Sveti Nikola je rođen u gradu Patari, u oblasti Likiji u Maloj Aziji na pribrežju Sredozemnog mora, od roditelja Teofana i None, u vreme rimskog cara Valerijana.
Još kao dete Nikola je pokazivao neobične duševne darove. Kad je odrastao i izučio škole, želeo je da stupi u sveštenički čin, te ga njegov stric, arhiepiskop, proizvede za sveštenika grada Mira.

Kada Nikoli pomreše roditelji, koji su bili vrlo bogati, on poče od svog nasledstva pomagati sirotinju, deleći milostinju i udavajući sirote devojke. Po smrti njegovo strica, episkopi i sveštenici iz Likijske oblasti iskupe se da izaberu novog arhiepiskopa i dogovoriše se da izaberu onoga koji je najvredniji i najtačniji u dužnosti. Pošto su se uverili da je upravo Nikola takav, izaberu ga za arhiepiskopa mir-likijskog.

Kao arhiepiskop Nikola je poučavao narod u veri ne samo u crkvi, već i po domovima, na ulici i na svakom mestu. Mladiće je savetovao, bolesne obilazio, sužnje otkupljivao i puštao na slobodu, žalosne je tešio a grešnima pokazivao put i način da se poprave.

Ali, kad nasta ljuto gonjenje hrišćana pod carem Dioklecijanom, i Nikola je dopao tamnice, i u njoj proveo mnogo godina, sve dok car Konstantin ne dade svim slobodu, te se Nikola opet vrati na svoju arhiepiskopsku stolicu.

Kada je posle toga car Konstantin sazvao prvi Vaseljenski sabor u Nikeji, i Nikola je bio član tog sabora, koji je osudio Arija i njegovu nauku. Iz revnosti prema čistoj veri udario je Ariju šamar.

Pošto je carica Jelena u to doba pronašla krst Hristov u Jerusalimu, mnogi ljudi počeše da obilaze sveta mesta. I Nikola je obišao sva sveta mesta. Na ovom putu desili su se mnogi čudnovati slučajevi: priča se, kad se svetitelj navezao na more, on predskaže da će biti oluje. Mornari, poznavajući sve morske znake, ismevali su Nikolu što govori o stvarima koje ne razume, tvrdeći da bure neće biti. Ali se uskoro navukoše gusti crni oblaci, zaduvaše jaki vetrovi i užasna bura poče da besni. Svi se na lađi uplašiše, očekujući da svakog časa postanu žrtve zapenušenih talasa. Nikola pade Bogu na molitvu i oblaci se odjednom raziđoše, vetar presta i bura se utiša.

Kad se iz Palestine vraćao kući pogodi se Nikola sa nekim lađarem da ga dovede u Likiju. Ali kad isploviše, lađari ne htedoše voziti kuda je hteo Nikola, već krenuše na drugu stranu. Nikola ih podseti na pogodbu i da mu čine nepravdu, ali mu oni zapretiše da ćuti. Odjednom se podiže jak vetar i okrete lađu drugim pravcem, i bez obzira na sva nastojanja lađara, vetar dotera lađu u jedno likijsko pristanište, gde se Nikola iskrca.

Ima mnogo priča i o tome kako je Nikola bio pomoćnik ljudima u bedi i nevolji: jednom beše velika glad u Likiji, a u Italiji je bio jedan trgovac koji je imao mnogo žita. Jedne noći tom trgovcu se u snu javi sveti Nikola i dade mu tri zlatnika kapare, da punu lađu žita doveze u grad Mir. Trgovac tako i učini, krene u Mir, svoje žito dobro rasproda, ali i spasi građane od gladi i nevolje.

Drugi put, desila se neka pobuna u Frigiji, i car Konstantin posla trojicu svojih vojvoda sa vojskom da uguše pobunu. No, vojnici, iskrcavši se u Likiji, počnu pljačkati tamošnje stanovništvo pa na više mesta izbiše i tuče između vojnika i građana. Nikola pozva vojvode, lepo ih počasti i umoli da zabrane svojim vojnicima pljačkanje, te tako otkloni bedu od svog naroda.

Baš u to vreme, jedan upravnik, koji je bio vrlo gramziv, osudi jednog nevinog građanina na smrt, da bi prigrabio njegovo imanje. Baš kad su ga hteli pogubiti, Nikola povede one tri vojvode na gubilište; i taman kad je dželat potegao mač da odseče nesrećniku glavu, Nikola ga ščepa za ruku, otme mu mač i baci ga na stranu. Niko nije smeo pitati svetitelja zašto je to učinio, jer su ga svi znali kao velikog pravednika, koji se uvek zauzima za nevine ljude. Usto, Nikola i upravnika žestoko pred svima osudi za njegovo srebroljublje i nepravedan sud.

Završivši posao u Frigiji i umirivši bunu, vojvode se vrate u Carigrad gde ih car, za zasluge, postavi za članove svoga saveta. Ali carev nadzornik Avlavije, koji im je zavideo na položaju, napadne ih kao izdajnike i car ih baci u tamnicu i osudi na smrt. Vojvode se setiše kako je sveti Nikola spasao nevinog građanina u Likiji i počeše mu se moliti da i njih nevine odbrani. Uoči dana kad ih je trebalo pogubiti javi se u snu sveti Nikola i caru i Avlaviju i reče im da odmah puste nevine vojvode. Car odmah ujutru naredi da mu se dovedu vojvode iz tamnice pa im reče: "Ne dajem vam život ja, no Nikola veliki služitelj Božji. Idite i njemu zahvalite, a od mene mu recite da sam izvršio ono što mi je naredio". Car im preda i jedno jevanđelje sa pozlaćenim koricama, skupocenu kadionicu i dva svećnjaka da odnesu u Mir. Vojvode radosno odu u Mir svetom Nikoli i zahvale mu na izbavljenju.

Posle ovoga desio se i sledeći slučaj: jedna lađa brodila je iz Egipta, pa je uhvati velika bura na moru. Brodari i putnici pripadnu na molitvu, pozivajući svetog Nikolu u pomoć, jer već su bili čudni da je mnogima pomogao. U taj mah pojavi se sveti Nikola na lađi, pa dohvati krmu u ruke, počne upravljati brodom i izbavi je opasnosti, pa ga odmah nestade. Bura se utiša i putnici dođu u pristanište. Kad su ušli u grad, ugledaju svoga dobrotvora što ih je spasao od bure, počnu da mu ljube noge i zahvaljuju, a on im odgovori: "Podajte slavu Bogu što vas je izbavio, a ja sam čovek grešan kao što ste i vi". Svetitelj je, međutim, prozreo da su ti moreplovci bili gusari, te ih posavetuje da poprave svoje vladanje, da ih druga kakva Božja kazna ne stigne.

Tako je sveti Nikola do duboke starosti upravljao crkvom, učio, savetovao i činio dobra i čudna dela. Bogu predade svoj duh 345. godine posle Hrista, u petak, 6. decembra, pošto je 58. godina kao sveštenik služio Bogu i narodu. Njegovo telo je svečano sahranjeno u sabornoj crkvi mir-likijske mitropolije.

Više stotina godina njegovo telo je počivalo tamo gde je i sahranjeno; i mnogi ljudi su dolazili na njegov grob i molili mu se da ih od bolesti i bede izbavi. U starim se knjigama pominje da su još za njegova života i Skiti, tj. Stari Sloveni, sa reke Dona dolazili u Mir svome svetitelju, a i posle njegove smrti su na njegov grob dovodili svoje bolesnike. Otuda se može objasniti zašto je sveti Nikola kod srpskog naroda toliko uvažen, te najveći deo svečara njega slavi.

U jedanaestom veku Turci su osvojili skoro sve oblasti istočnog rimskog carstva u Aziji, pa su svuda nemilosrdno progonili hrišćane, rušili hramove i spaljivali mošti svetitelja. I grad Mir je bio izložen njihovim nasrtajima, te su se mnogi stanovnici iz njega iselili.

Tada su mnoge crkve u donjoj Italiji potpadale pod carigradsku patrijaršiju, pa i crkva grada Barija u Italiji, na Jadranskom moru. Jednom pobožnom svešteniku barskom javio se sveti Nikola u snu rečima: "Idi, javi narodu i osvećenom saboru, da moje telo iz Mira u Likiji prenesu u Bari, jer nije ugodno Gospodu da ostane u pustom i bezljudnom gradu". Bilo je to 1096. godine. Građani barski natovare tri lađe sa žitom, preruše kaluđere u lađare, pa ih pošalju u istočne krajeve da žito prodaju a mošti da donesu. Ovoj ekspediciji sretno ispade za rukom da pronađu telo svetog Nikole u mirskoj crkvi, natovare ga na lađu i donesu u Bari. Osmog maja pred veče prispeju putnici u Bari, i uz veliku svečanost i litiju svetiteljeve mošti su položene u crkvi svetog Jovana Preteče. U crkvu odmah navale mnogi slepi, gluvi, nemi, duševno bolesni tražeći isceljenje, a mnogi su ga i dobijali. Posle tri godine, podignu Barani velelepnu crkvu svetom Nikoli i tu prenesu njegove mošti. Ovom hramu docnije je i srpski kralj Stevan Dečanski slao bogate priloge i čitav hram u srebro okitio, jer je i njemu sveti Nikola vid povratio (kao što je rečeno u njegovom životopisu).

Spomen na dan smrti svetog Nikole slavi se 19. decembra (6. decembra) i taj dan narod zove Zimski sveti Nikola, a 22. maja (9. maja), kada se čini spomen radi prenosa njegovih mošti, zove se Letnji sveti Nikola.

Na ikoni predstavlja se sveti Nikola u svom arhijerejskom okrugu.

Kao što su mnogobošci verovali da ima boga koji upravlja gromom (Jupiter, Zevs, Perun), tako su verovali da nad vodom gospodare morski i rečni bogovi (Neptun, Posejdon). Gromovničku dužnost hrišćani, pa i Srbi, preneli su na svetog Iliju, a za zaštitnika na vodama uzeli su svetog Nikolu, jer je on mnoge brodare od bura spasavao. Zato se i danas veruje da sveti Nikola pomaže na moru, te ga zato svi lađari hrišćani slave kao svog patrona. Nekada se na svim hrišćanskim lađama nalazila ikona svetog Nikole, a on se naročito praznovao duž Jadranskog i Sredozemnog mora. Kažu da su ga čak i turski lađari poštovali. Uoči svetog Nikole, oko 4 časa po podne, svaka lađa, ma gde da se našla, stane i baci sidro; a na dan svetog Nikole, svi lađari bi se lepo obukli, istakli zastave na brodu, pucali iz topova, pa pošto bi se pomolili svetom Nikoli, ceo dan bi proslavljali i častili se. Tek kad prođe dan slave, sutradan bi nastavljali plovidbu. I Srpsko parobrodsko društvo slavilo je svetog Nikolu.

Po narodnom verovanju sveti Nikola prevozi duše sa ovog na onaj svet. Pre nego što je sveti Aranđeo počeo vaditi duše ljudima, to je radio sveti Nikola.

Knez Miloš Obrenović je svoga svetog Nikolu slavio sasvim po narodnom običaju, i kad je dizao u slavu, obično su mu pucali topovi, i zvonila crkvena zvona.
SVETI NIKOLA ČUDOTVORAC

Nikola je bio sin jedinac znamenitih i bogatih roditelja, Teofana i None, žitelja primorskog grada Patare u Maloazijskoj oblasti Likiji. Odmah po rođenju u Svetom Nikoli se, kako svedoci predanje, mogao raspoznati budući čudotvorac jer je prilikom krštenja mogao da stoji sam na svojim nogama bez ičije pomoći.

Pod uticajem svoga strica, koji je bio episkop grada Patare Sveti Nikola se posvetio svešteničkom životu i ubrzo se pročuo svojim neumornim radom, milosrđem i nepokolebljivom verom u Isusa Hrista. Posle smrti svojih roditelja, razdelio je svu imovimu siromasima ne ostavivši ništa za sebe. O njegovim milosrdnim delima zapisane su mnoge priče a među njima i priča o tri kćeri.

Sveti Nikola se smatra zaštitnikom:

dece, učenih ljudi, trgovaca, mornara, putnika uopšte… Smatra se da je običaj po kome se deci uoči Svetog Nikole u cipelice potajno stavljaju pokloni potekao otuda što sveti Nikola svoja dobročinstva nikada nije činio javno. Isti motiv se vezuje i za Božić Batu.

Nekada se na svim hrišćanskim brodovima nalazila ikona svetog Nikole a on se posebno praznovao duž Jadranskog i Sredozemnog mora gde je bio običaj da se na taj dan ne isplovljava a da se brodovi na pučini usidre i plovidbu nastave sutradan. Sveti Nikola je umro u petak 6. decembra (to je u našem veku 19. decembar po novom ili Grigorijanskom kalendaru) 343. godine i sahranjen je u sabornoj crkvi u Miri. Tu je njegovo telo počivalo više od sest vekova a hrišćani su dolazili na njegov grob i dovodili svoje bolesnike. Među njima su bili i Stari Sloveni sa reke Don čime se objašnjava zašto je sveti Nikola toliko poštovan kod Srba. Kada su Turci u jedanaestom veku osvojili Likiju mošti svetog Nikole su prenete u Bari u Italiju.


SVETI NIKOLA,
Partenije Karavia, Konstantinopolj
1807. Hilandarska grafika.
PRIČA O TRI KĆERI

U Patari je živeo ugledan i imućan čovek, sa tri veoma lepe kćeri. Njega zadesi nevolja da izgubi sve svoje bogatstvo i naglo osiromaši. U očajanju i bedi, nemajući šta da jede ni šta da odene, čovek odluči da svoju kuću pretvori u bludilište a svoje kćeri u bludnice. Čuvši za krajnju bedu tog čoveka i njegovu zlu nameru, sveti Nikola reši da mu pomogne. Poštujući reči jevanđelske da milostinju ne treba činiti pred ljudima koliko zbog reklame, toliko i radi želje da ne postidi čoveka koji iz velikog bogatstva zapade u bedu, sveti Nikola odluči da mu svoju pomoć pruži tajno.

Jedne noći uze sveti Nikola veliku kesu zlata i neprimetno je ubaci kroz prozorčić u kuću nesrećnog oca. Našavši sutradan kesu sa zlatnicima, presrećan i zadivljen a ne mogavši da objasni otkuda ona tu, čovek ovo neočekivano dobročinstvo pripisa Božjem proviđenju. Hvaleći Gospoda, on odluči da svo zlato koje je dobio da u miraz svojoj najstarijoj kćeri. Uskoro se ona srećno udade a sveti Nikola, čuvši da je ubogi čovek postupio po njegovoj želji i zakonitim brakom sačuvao kćer od greha, odluči da istu milost učini i drugoj kćeri.

I ne prođe mnogo vremena a otac na isti način udade i drugu kćer. Uzdajući se u Boga i u čvrstoj nadi da će On zbrinuti i treću kćer, čovek reši da sazna koga to tajnog dobrotvora Bog šalje sa zlatom. Jedne noći, bdijući kraj prozorčića, čovek začu zveket ubačenog novca i potrčavši za nepoznatim, prepoznade u njemu svima znanog svetitelja i izbavitelja. Presrećni otac pade k njegovim nogama, poče ih celivati i kazivati reči hvale, ali sveti Nikola ga podiže sa zemlje i zakle da dok je živ nikome ne kaže šta je s njim bilo.



KRSNA SLAVA U SRBA

Naši preci bili su mnogobošci. Svako pleme i svaki dom imalo je svoga boga, koji je bio veoma poštovan kao zaštitnik. Kada su Srbi primili hrišćanstvo od Vizantije, veoma su se teško odricali od stare tradicije i običaja. Zbog toga su u zamenu uzeli da slave jednog hrišćanskog sveca. Obično su uzimali za Krsnu slavu onog svetitelja kada su Svetim krštenjem postali hrišćani. Da nisu imali dar religioznosti kao nešto prediskustveno, oni ne bi tako držali svoje kućne bogove - niti bi kasnije, u hrišćanstvu, prihvatili Hrista i njegove svete.

Naši preci su sve menjali, ime, prezime, mesto stanovanja itd. ali se Krsne slave nisu odricali i nisu je menjali. U najtežim trenucima u vreme sveopšte Golgote, i u rovovima slava se slavila sa svećom, malo vina i makar komadom hleba.