MISTERIJE>>>PROPADANJE KROZ VREMENSKE KAPIJE

PROPADANJE KROZ VREMENSKE KAPIJE



Vreme
je i dan danas velika misterija. Šta je prošlost, sadašnjost i
budućnost, kako ih odvojiti, ako je ikako moguće. A možda sve ove tri
stvari postoje istovremeno? Kako objasniti neverovatne slučajeve
propadanja kroz vreme koje ćemo vam ovde predočiti?


Postoje događaji koji dovode u pitanje naše shvatanje o vremenu i
realnosti, jer se čini da ono ne teče onako kako smo navikli,
pravolinijski, nego da se ponekad vraća u rikverc, a ne retko se na
posebnim mestima, otvaraju svojevrsne kapije koje vode u prošlost ili u
neku nama nepoznatu dimenziju postojanja... Kako reče jedan mislilac: 'Vreme ima logiku koja nije dužna da nas razume'.
Saglasno opštoj teoriji relativnosti, svaka jedinka ima svoje
proticanje vremena i svoj položaj u prostoru, odnosno nalazi se u
dimenziji koja se naziva prostor - vreme. Pri tome, ne postoje ni
apsolutni prostor, ni apsolutno vreme. Primera radi, vreme teče sporije
u blizini nekog masivnog tela, kao što je Zemlja. To je provereno
pomoću dva veoma precizna časovnika koja su postavljena na vrh i dno
jednog vodotornja. Ustanovljeno je da je časovnik na dnu, koji je bio
bliži tlu, radio sporije, u odnosu na onaj na vrhu.
Možemo da putujemo u tri dimenzije koliko god želimo: krećući se unapred, nazad, levo
ili desno, dole ili gore - čak ne razmišljajući o tome. Ali, suočeni sa
četvrtom dimenzijom, ukočimo se. Vreme teče samo u jednom smeru, a i mi
s njim bespomoćno plutamo nošeni strujom. Ideja putovanja kroz vreme,
kao suprotnost putovanja sa vremenom, vrlo je privlačna za svakoga. Ko
ne bi želeo da vidi kako će biti 3000. godine, ili da vidi kako su se
gradile piramide!
Ne samo da je to izuzetno teško, već može
biti i riskantno. Šta ako biste sprečili ubistvo Franca Ferdinanda u
Sarajevu i tako promenili celu istoriju? Šta bi se dogodilo ako biste
ubili nekog svog pretka? Tada ni vi ne biste bili rođeni, pa tako ne
biste mogli ni da ubijete svog pretka... Ovo deluje vrlo zbunjujuće?
Naravno, fizičari širom sveta su svesni tog problema. Ali,
istraživanje ideje putovanja kroz vreme neodoljivo je, pa i potrebno da
bismo shvatili ograničenost naših teorija. Dozvoljavaju li zakoni
fizike putovanje kroz vreme, makar samo teorijski? Zahvaljujući
Ajnštajnovoj teoriji relativiteta iz 1905. godine, poznato nam je da se
vreme usporava za predmete koji se kreću brzinom svetlosti, barem sa
stanovišta posmatrača. Želite da posetite Zemlju 1000 godina unapred?
Samo treba da otputujete do zvezde udaljene 500 svetlosnih godina i
vratite se, putujući u oba smera brzinom od 9,995 odsto brzine
svetlosti. Na povratku, Zemlja će biti 1000 godina starija, dok ćete vi
biti stariji samo 10 godina.
Možda niste znali, ali mi možemo
videti unazak kroz vreme! Svetlosti je uvek potrebno nešto vremena da
bi stigla do nas, tako da neki objekat vidimo ne onakav kakav je sad,
nego kakav je bio kad ga je svetlost napustila. Ako stojimo udaljeni od
nečega 3.3 metra - mi to nešto vidimo onakvim kakvo je bilo pre
1/100.000.000 sekundi. Ta vremenska razlika je beznačajna, tako da
smatramo da nešto vidimo onakvim kakvo jeste.
Svetlosti je
potrebno osam minuta da bi stigla do nas sa Sunca - pa tako Sunce
vidimo onakvim kakvo je bilo pre osam minuta. Zvezdu Alfa Kentauri
vidimo kakva je bila pre 4.3 godine, a zvezdu Arktur, kad posmatramo
galaksiju Andromeda, vidimo je kakva je bila pre 2.300.000 godine.
Zamislite samo kakvo je to zavirivanje u prošlost. Ovo ovde je bilo da
kažemo naučno teorijsko zavirivanje u prošlost, ali šta reći za primere
koje ćemo vam sada navesti. Primere, u kojima su obični ljudi
jednostavno propadali kroz vreme i nestajali iz sadašnjosti,
prebacujući se mnogo godina u prošlost! Na sve ove primere, naučnici
nisu našli pravi odgovor!

Ovaj događaj je zapisan u starim arhivam Oksforda i odigrao se u
Versaju 10 augusta 1901. godine. Glavni akteri su dve engleske
učiteljice, veoma ozbiljne osobe, Elinor Džordan i Šarlota Meberli.
Kada su dve radoznale engleskinje ušle u
Versajski park i došetale do jednog zelenog proplanka, najednom su
počele da osećaju kako se oko njih sve menja. Do njih je dopirao veoma
žučan žagor, čitav ambijent oko njih poprimao je neki drugačiji izgled,
nestalo je predivne aleje - Elinor i Šarlota su ulazile u drugo vreme!
Učiteljice su bile zbunjene, ali i nemoćne da bilo šta učine.
Nastavile su šetnju. Pored njih su prolazili francuski plemići iz
vremena Marije Antoanete, odnekud je dopirao topot konja, podalje od
njih su dvorkinje nešto raspravljale. Baštovani su doterivali zeleno
rastinje, prizor jednog davno prohujalog vremena bio je doista
kompletan. Koliko su dugo vremena bile u drugom vremenu učiteljice nisu
mogle da objasne čak ni u svojim beleškama koje su zapanjile svet.
Sećaju se svoje zbunjenosti, ali i detalja koji su kasnije naučnike
ubedili da Engleskinje nisu maštale i sanjarile, već da je njihov
doživljaj autentičan, ali i neobjašnjiv.


Slučaj starog numizmatičara Surijela je izuzetno zanimljiv. On je
koristio plastične vrećice za svoju zbirku i uvek ih je nabavljao u
istoj prodavnici. Znao je gde se ta prodavnica nalazi, ali još nikad
nije bio u njoj, jer bi mu vrećice stalno neko drugi donosio.
Jednom prilikom 1973. godine, starac se uputio u Greg Vermont , u
prodavnicu, da ovaj put sam kupi vrećice. Trotoar ispred prodavnice bio
je od neobrađenog kamena, svetlo obojeno pročelje i unutrašnjost
prodavnice ostavili su snažan utisak na njega. Na zidovima u prodavnici
visile su slike cvetnih uzoraka, stara registar kasa stajala je na
veoma staroj drvenoj tezgi, a malo dalje od tezge stalak sa štapovima
za šetnju. Inventar je bio neuredno složen i nabacan na stalaže, zidovi
trošni i dotrajali. Sve je podsećalo na baraku sklepanu na brzinu
rukama neveštog majstora. Prodavačica koja mu je prišla na sebi je
imala bluzu uskih rukava i dugu crnu suknju, a njena kosa bila je
visoko podignuta.
Imajući u vidu da su 1973. godine u modi bile
duge haljine i staromodna odeća, njen način odevanja nije posebno
začudio starog numizmatičara. Zatražio je plastične vrećice i ona ih je
brzo izvadila iz smeđe kutije, zapakovala i položila na tezgi ispred
njega.
Starca je začudila cena. Trebalo je da plati jedan
šiling, što nikako nije bilo normalno, jer je vrećice do tada plaćao u
penijima. Pružio joj je 5 penija. Prodavačica je začuđeno pogledala
novčić, ali ga je ipak stavila u kasu. Tek tada je i starac primetio da
unutra vlada gotovo mrtva tišina, a ni spolja se nije čula prometna
buka.



Kroz vreme je bila odlutala i izvesna gospođa Tirela Klark. Ona je
stanovala u Visleikum Fordu, gde je doživela neobično iskustvo 1984.
godine.
Ona se, lepo obučena, u popodnevnim satima vozila
biciklom modernim putem prema obližnjoj crkvici, na popodnevnu molitvu.
Odjednom, ceo put se promenio. Pretvorio se u običan seoski drum!
Godpođa Klark nije više bila na svom biciklu, veće je lagano koračala
tim drumom. U susret joj je dolazio neki seljak u čudnoj odeći, koji ju
je iznenađeno pogledao, klimnuo glavom i prošao. Kada se malo sabrala,
užasnuto je primetila da na sebi ima odeću časne sestre. Sunce je
nekako čudno sijalo, kao kroz neko mutno raznobojno staklo. Odjednom,
sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Opet je bila na biciklu i
vozila ivicom puta, ali kad je pogledala na dole, videla je svoje
cipele potpuno blatnjave, koje su pri polasku bile čiste i oglancane.
Ali, tu jojš nije bio kraj iznenađenjima.
Kada je došla u
crkvu, dok je sedela na klupi, sve je počelo da se menja: pod crkve je
sad bio od gline, oltar od kamena, prozori su imali šiljaste lukove, a
unutra su bili sveštenici, koje nije videla od okupljenog naroda koji
je bio u nekoj čudnoj odeći, a sveštenici su bili u smeđim mantijama.
Ona je stajala, u nošnji časnih sestara! kada je jedna žena iza njenih
leđa blago spustila ruku na njeno rame, tada se opet sve počelo
menjati. Sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Kada je slučaj
gospođe Klark kasnije preispitan, došlo se do zaključka da je ona
nekako odlutala u daleku prošlost. Naime, smeđe mantije nosili su
sveštenici Vestminterske crkve 1293. godine. Sem toga, analizom je
utvrđeno da i blato na njenim cipelama potiče iz tog perioda!



Učiteljica Ana Mej i njen suprug, 29. augusta 1973. godine posetili
su grobove Klajva, kod Invernesa, poznatu grupu od tri nadgrobna
spomenika iz bronzanog doba (1800 - 1500 pre Hrista). Njih dvoje šetali
su uzanom popločanom stazom između monolita, ne primećujući da se
razdvajaju i kreću suprotnim pravcima. Gospodin Mej je
zastao kod mermerne ploče sa natpisom, a njegova supruga se naslonila
na jedan monolit. Nakon nekoliko trenutaka, sve joj je bilo drugačije:
promenio se predeo, nebo je postalo sivoplavo, a od njenog supruga ni
traga ni glasa. Mislila je da je na trenutak zaspala i da sanja.
Ugledala je grupu muškaraca u otrcanim haljecima i pantalonama vezanim
iznad pojasa. Sporo su se kretali napred, vukući težak monolitni kamen.
Svi su imali dugu crnu kosu i bili neobično razvijeni. Onda se sve
ponovo počelo menjati. Nalazila se kod istog monolita, a korak ispred
nje stajao je njen suprug i hvatajući se za glavu, vrištao: 'Zaboga, Ana, gde si to bila? Ženo, kao da si u zemlju propala! Je li ti dobro?!'
Odmahnula je zbunjeno glavom i načinila korak da bi mimoišla
supruga, kad se ponovo desilo isto čudo. Sve se ponovo promenilo,
suprug je nestao, a ona grupa ljudi je još uvek vukla onaj monolitni
kamen. Sad je čula i kako razgovaraju, ali na nekom njoj nepoznatom
jeziku. Jedan od njih, pravi gorostas, zaostao je malo, okrenuo se i
pogledao zbunjeno u njenom pravcu. Obuzela ju je velika jeza, ali nije
znala šta da radi. Neznanac je još uvek gledao u nju, i on očigledno
zbunjen što vidi ženu u nekoj nepoznatoj mu odeći. Ipak, laganim
koracima uputio se prema gospođi Mej. Zastao je nekoliko koraka ispred
nje, gledajući u nju kao u neku utvaru. Nešto joj je govorio , ali ona
to nije mogla razumeti. Ostali iz njegove grupe nemo su sve posmatrali.
Kada je neznanac zakoračio napred i ispružio ruku prema gospođi Mej,
sve se ponovo počelo menjati. Osetila je kako joj ramena stežu nečije
ruke i prodorno je vrisnula. Bio je to njen suprug. Izbezumljeno je
gledao u nju i vikao: 'Ana, Ana!
Zaboga, ženo, šta se to događa sa tobom?! Ti čas nestaneš, a čas se
pojaviš, i to uvek na drugom mestu... vidi na šta ličiš, kao da si
izašla iz rudnika!'
An je stvarno grozno izgledala,
Njena odeća bila je neverovatno iznošena, ako i cipele, koje su, uz to,
bile još i blatnjave.
Stručnjaci koji su ispitivali ovaj slučaj
bili su zapanjeni! Kako objasniti činjenicu da je i suprug gospođe Mej
bio očevidac njenih iznenadnih nestanaka i pojavljivanja? Kako
objasniti blato na njenoj obući, kada ga u okolini nigde nije bilo?
Kako objasniti starost i iznošenost njene odeće? Stručnjaci su utvrdili
da su blato na njenim cipelama, kao i njena garderoba, veoma, veoma
stari... Izgleda da je gospođa Mej, nekako odlutala u daleku prošlost i
to baš u vreme postavljanja monolita i njihovog dovlačenja. Možemo samo
zamisliti kako se osećao čovek iz tog vremena kada je ugledao Anu, i
kada je ispred njega jednostavno nestala!?



Slučaj se zbio 1929. godine, u Francuskoj. Četvoro Amerikanaca na
proputovanju, zaustavilo se u gradu Rabastanu, u okrugu Tarn. Restoran
starinski uređenog hotela, u koji su svratili, veoma ih je iznenadio.
Personal je nosio odeću po modi s početka veka, dok je na stolu ležao
list 'Figaro' sa datumom 1903. godine! Poverovali su da su došli u
objekat koji svojom originalnošću želi da privuče što više posetilaca.
Ali, u sali, osim njih, nije bilo drugih gostiju, iako je posluga bila
vrlo otmena, a jelo izuzetno ukusno. Odlučili su zato da u povratku
ponovo prođu istim putem i prenoće u tom prijatnom hotelu.

Posle nekoliko sedmica, našavši se na istom mestu, zatekli su
zaključanu, oronulu zgradu, sa izvaljenim prozorima i još pokojim oknom
u nekom zaostalom ramu. Bili su ubeđeni da su pogrešili put, pa su se
raspitivali kako da dođu do hotela 'Pod prelepom tisom'. Saznanje ih je
potpuno zaprepastilo. Hotel je do Prvog svetskog rata bio divan,
ponosio se svojom kuhinjom i otmenom poslugom. Ali, vlasnik je umro, a
njegov sin je, nekoliko godina ranije poginuo. Od tada se zdanje polako
ruši.



Godine
1951. mlada Belgijanka Bernardet Lorel provodila je odmor u Marseju.
Jednom se uputila u mali park sa divnim, više vekovnim starim drvećem.
Sela je na klupu da se odmori. Neočekivano, primetila je malu crkvu.
Bila je sigurna da je do pre petnaestak minuta nije zapazila.
Iznenađena sopstvenom rasejanošću, krenula je prema crkvi, prešla
aleju, prekoračila ivicu travnjaka i, sasvim nepredviđeno ... našla se
na groblju! Zamalo da se onesvesti. Unaokolo su bile staze posute
peskom, pokošeni travnjaci, a sada najednom - iskrivljene krstače
zarasle u korov! Nasred groblja, iz crkvice i njenih otvorenih dveri
dopirale su molitve na latinskom za pokoj duše... Isprepadana, devojka
je htela da pobegne. U tom trenutku na dverima crkve pojavila se
pogrebna povorka. Četiri čoveka, u košuljama od grubog platna i
nekakvim širokim pantalonama, nosila su sanduk za kojim je išla
uplakana mlada žena, okružena dečicom. Svi su bili u bednoj odeći,
kakvu Lorel nikada ranije nije ni videla. Od straha, dala se u beg.
Kroz nekoliko minuta, kada je malo došla sebi, osvrnula se: ničega više
nije bilo - ni crkve, ni pogreba, niti zapuštenog groblja. Ispostavilo
se kasnije da su pre Francuske revolucije na tom mestu sahranjivali
sirotinju. Potom je groblje napušteno, a krajem prošlog veka tu su
uredili park.